Ове, 2021. године, обележавамо двоструку годишњицу која се односи на Фјодора Михаиловича Достојевског – 200 година од његовог рођења и 140 година од његове смрти.
Ко је био Достојевски, вероватно је познато и најмлађим школским генерацијама које су осуђене да се образују по прилично урушеним и фаличним наставним програмима. Ми ћемо ове године подсећати на познате ствари о Достојевском и његовим делима, и покушати да откривамо нове.
„Ново читање старе књиге“ је и наслов текста Димитрија Јаничића објављен у „Политикином“ додатку „Култура, уметност, наука“ у суботу 23. јануара ове године, а односи се на познати роман Достојевског „Зли дуси“, који је објављен пре 150 година, а пре 100 година и на српском језику. У част свих ових годишњица ново критичко издање је приредио Зоран Живковић, нашим читаоцима познатији као писац научно-фантастичних романа. Овог пута Зоран Живковић се представља читалачкој публици као веома исцрпан, детаљан и свеобухватан приређивач овог обимног романа од преко 800 страна.
Предговор овог издања истиче и предговор првом послератном издању овог романа који је написао тада тридесетогодишњи Никола Милошевић, каснији познати аналитичар Достојевског, као и Живковићев текст под насловом „Зли дуси или коб мушке лепоте“. И то је ново тумачење овог романа, који је критика до сада посматрала као роман о атеизму, о политичком и моралном нихилизму, психологији самоубиства, у коме је Достојевски покушао да се обрачуна са наступајућом новом генерацијом. И сам Достојевски је говорио да је то роман о атеизму. Ипак, Живковић сматра да физичку мушку лепоту, која повезује кључне личности романа – Андреа фон Лембкеа, Степана Верховенског и Николаја Ставрогина, прате демонске црте карактера које уништавају све животе које додирну. Централна личност је Ставрогин, око кога мноштво љубавних прича трагично завршава, па га Живковић квалификује и као комични љубавни роман у коме има више мртвих него у свим осталим романима Достојевског. Такође, ово је на неки начин и пророчки роман. Све оно што се догађало у 20 веку, сви његови ужаси, наговештени су у ономе што Шигаљев говори. Најцитираније, најнавођеније место из „Злих духова“ је оно кад Шигаљев каже да је кренувши од потпуне демократије завршио у тоталном деспотизму, али сажаљева случај, другога нема. То су пророчке речи које ће се обистинити. Цео 20. век заправо је одраз онога што говори овај јунак Достојевског. У сваком случају, ово дело је специфично и изузетно у опусу аутора од кога је и потекао јединствени појам „фантастични реализам“.
Посебну пажњу Живковић је посветио преводима на српски језик. Први преводилац је била Косара Цветковић, којој су мушке колеге радо препустиле „врућ кромпир“, јер је то био и најтежи роман за превођење. Међутим, она је тада, 1921. године, сазнала да је у заоставштини Достојевског откривено још једно чувено поглавље „Код Тихона“, које су почели да објављују руски часописи у земљи и иностранству.Она је успела да се домогне свих бројева часописа који је то објављивали у наставцима, муњевито га превела и у последњи час га укључила у то прво наше издање „Злих духова“. Случај је хтео да то буде и прво издање на свету у облику књиге. Руси ће прво такво књишко издање добити тек 1923, годину дана после нас.
Ово самостално приређивачко издање Зорана Живковића има 1.040 страна, у тврдом је повезу, коришћен је превод Вељке Марковић, за коју Живковић каже да је „своју раскошну упућеност у руски језик“ трошила на несувисле политичке идеолошке текстове. И, наравно, садржи спорно и забрањивано поглавље „Код Тихона“. После предговора, на 16 страна су постављене колорне фотографије драгоцене документације о првим издањима и преводиоцима. После романа следи 231 напомена са богатом грађом о свакој личности, догађају, недоумици, којима се разрешава све на шта је писац алудирао, све што је недоречено и недовољно објашњено.
Ништа мање је важан и детаљ да је ово исцрпно дело објављено на ћирилици, како и доликује српском језику. Иначе, сабрана дела Зорана Живковића, објављена на енглеском језику садрже и наслов оригинала на корицама исписан ћирилицом на српском језику.
Весна Арсић
